Dok je Pupin umirao Tesla mu je postavio pitanje zbog kog se bolesnik rasplakao: 20 godina nisu govorili, a zbog ovoga su završili na sudu
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Tesla i Pupin, iako zemljaci i nekada bliski, godinama su bili u sukobu zbog različitih stavova o radiju i patentima.
- Pupin je na sudu stao uz Markonija i kasnije u autobiografiji prećutao Teslin doprinos elektrotehnici.
- Tesla ga je ipak posetio kada se Pupin razboleo 1935, a njihov poslednji susret bio je emotivan.
Početak emitovanja serije "Pupin", u kojoj lik Nikole Tesle tumači Raša Bukvić, a Mihajla Pupina Dragan Mićanović, ponovo vraća u prvi plan jedan od najpoznatijih i najbolnijih razlaza u srpskoj nauci. Na papiru je delovalo da njih dvojica moraju biti prirodni saveznici. Obojica su odrasla na selu Vojne krajine, očevi su im bili seoske starešine, a dedovi ratni junaci. Obojica su izbegla vojnu službu i otišla u Ameriku bez ičega. Početak im je bio gotovo isti. Čak su i ličili, sa tamnom kosom začešljanom unazad i četkastim brkovima.
Mihajlo Pupin bio je jedan od najcenjenijih srpskih naučnik, pronalazač, univerzitetski profesor, publicista, akademik i dobrotvor. U svojoj autobiografiji istakao je da mu je san koji je usnila njegova majka Olimpijada umnogome odredio dalji životni put, a kako je upravo od Svetog Save dobio vrlo važnu poruku, postao je veoma reliziozna čovek, te se trudio da spoji veru i nauku.
Pupin je bio profesor na Univerzitetu Kolumbija. Tokom svog naučnog i eksperimentalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike. Takođe je zaslužan i za pronalazak Pupinovih kalemova. Bio je i jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Pupin je bio počasni konzul Srbije u SAD.
Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta. Dobio je i Pulicerovu nagradu (1924) za autobiografsko delo "Sa pašnjaka do naučenjaka".
Sukob sa Teslom
Mihajlo Pupin i Nikola Tesla, dva velika srpska uma, nisu razgovarali, čak, 20 godina! Odlomak o sukobu Tesle i Pupina (kao i sporu sa Guljelmom Markonijem) preuzet je iz knjige "Tesla: Pronalazač modernog" američkog autora Ričarda Mansona (Richard Munson), koju je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća *Laguna* 2019. godine.
Tesla je osnovnu patentnu prijavu za radio u Sjedinjenim Državama podneo 1897, a patent mu je odobren tri godine kasnije. Prijava se odnosila na bežični "sistem prenosa električne energije" koji će „prenositi razumljive poruke na velike daljine“. (Tesla je podneo prijave i za druge patente vezane za radio, usredsređene na prenos kroz zemlju, posle eksperimenata u Kolorado Springsu.) Iako je Markoni zatražio patent u Engleskoj 1896, u Americi je podneo zahtev tek novembra 1900. godine, kada je odbijen. Italijanski pronalazač tokom sledeće tri godine ponovo je podnosio zahtev uporno tvrdeći da nije znao za Tesline ideje i uređaje.
Zavod za patente SAD redovno ga je odbijao i 1903. godine izdao je vrlo oštru izjavu: „Markonijevo pretvaranje da nije znao za prirodu ’Teslinog oscilatora’ gotovo je besmisleno. Pojam ’Teslin oscilator’ potpuno se odomaćio na oba kontinenta [u Evropi i Severnoj Americi].“ Jedan Markonijev saradnik kasnije je priznao da Italijan nije shvatao ni ulogu zemlje u prenosu električne energije. „Nismo ništa znali“, kazao je, „o važnosti dužine prenesenog talasa na razdaljinu na koju se poruka prenosi“.
Ipak, Markonijeva „Kompanija za bežični telegraf“ – delimično zahvaljujući dramatičnim demonstracijama mladog Italijana, njegovom poslovnom oštroumlju i porodičnim vezama s bogatim engleskim plemstvom – cvetala je na berzama, a vrednost britanskih deonica brzo je porasla s tri na dvadeset dva dolara. U Sjedinjenim Državama u njegovu kompaniju novac je ulagao Endru Karnegi, a Tomas Edison davao mu je inženjerske savete. Iz razloga koji nikad nisu objašnjeni, ali verovatno imaju veze s takvom finansijskom i naučnom podrškom, Zavod za patente SAD prešao je preko ranijih odbijanja i 1904. odobrio Markoniju patent za radio.
Tesla se trudio da ostane miran dok je Italijan privlačio sve veću pažnju. Kad mu je jedan inženjer rekao: „Čini se da vas je Markoni nadigrao“, Tesla je odgovorio: „Markoni je dobar čovek. Neka radi. On koristi sedamnaest mojih patenata.“
Štaviše, u ranim danima razvoja svog bežičnog sistema Tesla se ljubazno sastao s italijanskim naučnikom da mu objasni „ulogu mog transformatora za prenos energije na velike daljine“. Drugom prilikom pak Tesla je bez okolišanja izjavio da je njegov sistem bolji i rekao: „Gospodin Markoni bezuspešno eksperimentiše s mojim uređajima.“ Jednom je za Markonija kazao da je „magarac“.
(…) Uveren da je prvi patentirao i pisao o konceptu radijske komunikacije, Nikola Tesla je avgusta 1915. podneo je tužbu protiv Markonija. Nemačka telefonska kompanija „Telefunken“ takođe je tužila Markonija, a sledeće godine Markonijeva kompanija odgovorila je tužbom protiv vlade SAD zbog neovlašćene upotrebe radija tokom Prvog svetskog rata. Ta tužba podstakla je Frenklina Ruzvelta, tadašnjeg vršioca dužnosti ministra ratne mornarice, da vlada ojača svoj položaj starom Teslinom prepiskom s Odborom za svetionike koji dokazuju „Teslinu sposobnost da obezbedi uređaj za bežičnu telegrafiju“.
Prvi slučaj iznesen je pred najviši sud Francuske. Tesla je svedočio da je Markonijev patent od drugog juna 1896: „samo masa nesavršenosti i grešaka… Poslužio je samo da zavede mnoge stručnjake i uspori ispravan razvoj.“ Sudija Bonžan se saglasio i izjavio da je Teslin izum stariji od Markonijevog.
Sud presudio u Teslinu korist
Tužba vlade SAD godinama se vukla po sudovima; bruklinski okružni sudija doneo je odluku u Markonijevu korist, a Odštetni sud je 1935. oborio tu presudu, obesnažio Markonijev temeljni patent i doneo odluku da je Teslin izum stariji. Gotovo deset godina će proći pre nego što Vrhovni sud SAD donese odluku u Teslinu korist.
Ironično je što Tesla, uprkos svojim naporima da dokaže prvenstvo kao pronalazač radija, nikada nije prigrlio sam uređaj. „Znam da sam otac radija, ali ga ne volim“, rekao je. „Radio je smetnja. Nikad ga ne slušam. Radio ometa pažnju i koncentraciju.“
Stručnjaci su zauzeli različite strane u sudskoj bici. U Teslinu odbranu stao je Džon Stoun, ugledni istraživač u laboratoriji kompanije „Bel“ u Bostonu. Markoni se, svedočio je Stoun 1916, pogrešno usredsredio na električno zračenje i „tek mnogo kasnije shvatio je istinsku ulogu zemlje… Markonijev stav naveo je mnoge da suviše usko ograniče mogući domet prenosa“. Nazvavši Teslin rad „putokazom“, Stoun je izjavio da se savremena radijska tehnologija „vratila u stanje do kog ju je Tesla razvio.“ Stoun je takođe izneo mišljenje koje su prihvatili mnogi: „Mislim da mi ne razumemo Teslu. On je toliko ispred svog vremena da ga mi ostali smatramo sanjarom.“
U međuvremenu je Mihailo Pupin, profesor na univerzitetu Kolumbija, istupio da preuzme zasluge za radio. "Ja sam izumeo bežični prenos pre Markonija i Tesle, i ja sam ga nesebično dao onima koji su sledili za mnom!“
Priznavši da nije podneo zahtev za patent, Pupin je svedočio: „Po mom mišljenju zasluge za otkriće bežične telegrafije pripadaju gospodinu Markoniju i nikome drugom.“
Tesla nije mogao da prikrije šok i zgražanje. "Dok je gledao sunarodnika Srbina na podijumu za svedoke, izvestio je jedan novinar, Tesla je toliko zinuo da je gotovo razvalio vilicu."
Kad je najzad izašao da svedoči, Tesla je svoje tvrdnje da je prvobitni pronalazač radija sistematski dokumentovao člancima i govorima, kao i izveštajima sa svojih demonstracija bežičnog prenosa pred brojnom publikom u Sent Luisu 1893. Tesla je takođe uporedio svoje šeme s Markonijevim zahtevima za patente i izjavio: „Videćete da ništa od ovog Markonijevog uređaja nije ostalo u savremenim radijskim sistemima.“
Očekivalo bi se da bi Mihailo Pupin, sunarodnik, imigrant i pronalazač, bio Teslin saveznik. Kao i Tesla, Pupin je odrastao na selu Vojne krajine. Obojici su očevi bili seoske starešine, dedovi su im bili ratni junaci i obojica su izbegli vojnu službu. Pupin je došao u Sjedinjene Države 1874, s petnaest godina i svega nekoliko novčića u džepu, i nekoliko mučnih godina utovarao je ugalj za pedeset centi po toni. Dvojica mladih naučnika upoznali su se u Njujorku i često su razgovarali o prvobitnim teškoćama. Tesla je čak pomogao Pupinu da savlada američki engleski kako bi se zaposlio u telefonskoj kompaniji.
Obojica su bili tamnokosi, češljali se unazad i nosili četkaste brkove, ali imali su različitu narav, različite vizije i različite pristupe nauci. Kako se jedan zajednički prijatelj (Bogdan Radica) izrazio: „Tesla je bio introvertan, zatvoren u sebe u svoju nauku. Pupin je bio otvoren prema svetu, oženio se bogatom ženom i verovao je u bogatstvo. Tesla je bio siromašni svetački čovek za kog je nauka bila jedina stvarnost. Naš veliki vajar Ivan Meštrović govorio mi je da je Tesla izmučen i zamršen čovek, a da je Pupin veoma vedar i prijatan za društvo. No, Teslini naučni napori bili su dublji od Pupinovih.“
Pupin je s vremenom dobio stipendiju za studije u Berlinskom univerzitetu i Kembridžu, vratio se u Ameriku 1889. kao ugledni fizičar i pomogao je osnivanje programa studija elektrotehnike na univerzitetu Kolumbija. U početku je branio Teslin sistem naizmenične struje do te mere da je gotovo izgubio profesorsko mesto zbog „veličanja“ ove nove tehnologije. Suparništvo između dvojice imigranata nastalo je kad je Pupin stao na stranu tvrdnje Elihua Tomsona da je on stvorio prvi i najdelotvorniji motor na naizmeničnu struju. Čak i kad je sudija Taunsend 1900. godine odlučio u Teslinu korist, Pupin je nastavio s kritikama i sve češće se svrstavao uz Tesline suparnike, naročito uz Tomsona i Markonija.
Stavovi ove dvojice Srba prema telefonskim i telegrafskim vezama temeljno su se razlikovali. Pupin je želeo da postepeno poboljšava postojeće sisteme, a Tesla da ih odmah zameni bežičnom tehnologijom.
Tesla je živeo za pronalazaštvo i umeo je da šarmira odbore za patente. Pupin je radio pre svega kao profesor, i često se sporio s tim odborima. Na primer, februara 1894. podneo je prijavu za patent tvrdeći da je „prvi osmislio praktičnu primenu tog načela u višestrukoj telegrafiji“, ali poverenik je hladnokrvno odbio njegovu prijavu s obrazloženjem da su od njegovih ideja stariji „patenti Tomsona i Rajsa, kao i Teslin članak ’Eksperimenti s naizmeničnom strujom’.“ Poverenik je otišao i dalje rekavši da je Pupin jednostavno „umnožio Teslina električna kola“ i da nije pokazao ništa bitno novo.
Bez pominjanja Tesle u autobiografiji
Pupin se osvetio autobiografijom od četiristo strana pod naslovom *Sa pašnjaka do naučenjaka*, u kojoj ni rečju nije spomenuo Teslin doprinos elektrotehnici. Za tu knjigu dobio je Pulicerovu nagradu 1924. i time privukao pažnju na svoju verziju istorije. U opširnim odeljcima o naizmeničnoj struji Pupin je hvalio Mihaila Osipoviča Dolivo-Dobrovoljskog kao prvog naučnika koji je upotrebio trofazni sistem i Elihua Tomsona kao tvorca motora na naizmeničnu struju. Zanemarivši Teslin pionirski rad, napisao je: „Da je kompanija ’Tomson-Hjuston’ dala samo Elihua Tomsona [kompaniji „Dženeral elektrik“], njen doprinos bio bi izuzetno značajan.“
Gotovo niko od vodećih naučnika nije se slagao s Pupinovim previdom. Čak i Čarls Stajnmec, naučnik „Dženeral elektrika“ koji je godinama pokušavao da ospori ili preotme Tesline radove, izjavio je: „Ne mogu da se složim s Pupinom jer je trofazni sistem već postojao u starim Teslinim motorima… Ne vidim ništa u novom… sistemu Dolivo-Добrovoljskog.“
Pogledajte kako izgleda Zadužbina Mihajlo Pupin:
Bernard Berend, autor najpotpunijeg rada o motorima na naizmeničnu struju, takođe je zaključio: „Indukcioni motor, odnosno motor s obrtnim poljem, izumeo je gospodin Nikola Tesla 1888.“
S Tesline tačke gledišta Pupin ga je izdao za vreme suđenja o Markonijevom patentu. Tesla je zamolio Pupina da „kao zemljak svedoči u moju korist“, ali profesor je stao na stranu Italijana. Kasnije je Tesla besno rekao: „Neka budućnost kaže istinu i vrednuje svakoga prema radu i dostignućima. Sadašnjost je njihova, a budućnost, za koju sam zapravo i radio, pripada meni.“
Pupin je čak odbio da učestvuje u proslavi Teslinog sedamdeset petog rođendana rekavši: „Početkom Velikog rata gospodin Tesla i ja razišli smo se zbog razlike u mišljenjima. Od tada ni on ni ja nismo imali prilike da zalečimo taj razdor.“
Poslednji susret
No, kad se Pupin 1935. razboleo, pozvao je zemljaka i ovaj ga je posetio. Prema jednom svedočanstvu, "Tesla je prišao bolesniku, pružio mu ruku i upitao ga: ’Kako ste, prijatelju stari?’ Pupin je zanemeo od osećanja. Zaplakao je i suze su mu potekle niz lice.“
Dva dana kasnije Pupin je umro i Tesla mu je došao na sahranu.
Bonus video: Nikola Tesla